Zbog rekontrukcije sajta Beogradskog kulturnog kluba eseja Natalije Ž. Živković "Iz večitog proleća" više nema na netu, pa ga evo ovde. :)
Videopoezija Natalije Ž. Živković: IZ VEČITOG PROLEĆA
Volim video poeziju zato što me
seća na detinjstvo. U detinjstvu smo se drug i ja, nazovimo ga npr. Bendžamin,
bavili dramom, za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Imali smo 11-12 godina,
i usled krize devedesetih nismo imali para ni za hemijsku olovku, ali imali smo
sve, živeli smo u „večitom proleću“. Imali smo svoju trupu od desetak
prijatelja s kojom smo upadali na časove drugim odeljenjima i terali ih da nas
gledaju kako glumimo. Nastavnike je mrzelo da drže časove pa su nas puštali.
Jednom smo čak otišli i u pozorište „Boško
Buha“ da im predložimo da izvodimo predstave kod njih. Vrata nam je otvorio
Ljubivoje Ršumović, u to vreme direktor, lepo nas primio i objasnio nam je da
tu glume samo odrasli. Dolazili smo im još nekoliko puta s obzirom da su bili
ljubazni, a uspeli su da nas se jadni otresu tek kada smo se iskrali jer smo im
slučajno prosuli sok na telefon.
Posle
se taj moj drug odselio, a ja sam se dugo bavila samo pisanjem, sve dok nisam
skontala da ponovo treba da okupim neku trupu i da se „večito proleće“ zapravo
sve vreme nalazi u meni. Kroz bavljenje video poezijom našla sam se oči u oči
sa esencijom sebe. Sada ponovo živim gde sam živela tada davno, gde šareno je i
cveće.
 |
|
Sa snimanja poetskog filma iz omnibusa. Na
fotografijama Svetlana V, autorka fotografija Milica Vitas.
O
procesu proizvodnje poetskih filmova
Pri izradi video poetskih radova
ne težim zanatski savršenom proizvodu. Nesavršenosti prisutne pri izradi jedan su
od izvora autentičnost tih radova. Na primer, ako zabrljam nešto pri snimanju
filma, što većinom biva, pri montaži moram da pristupim duplo kreativnije nego
što bih da sam sve snimila kako treba. I od tog “vađenja fleka” često dobijem
zanimljivije rezultate nego što bih da su stvari išle po planu.
Isto
je i sa glumcima – to su većinom naturščici, mada imamo u ekipi i ponekog ko se
ozbiljno bavi glumom, kao Slobodana Aleksića. Meni nije cilj da uposlim
profesionalne glumce, jer bi se time izgubio deo autentičnosti koju projekat
nosi. Ovako članovi naše ekipe glume – čas ovako čas onako – ali, bitno je, emituju autentičnu
neponovljivu energiju nastalu u trenutku snimanja, što u filmovima stvara
posebnu atmosferu i čini ih bliskim performansu.
Pri
izradi filma, najviše vremena mi ode na postprodukciju – montažu i obradu
slike. Evo ovde možete videti jedan frejm pre i posle obrade slike. Snimali smo
to u šumi bez ikakve rasvete. Inače u pitanju je prizor iz poetskog filma
“Osećajna braća” gde je glumila Olivera Stefanović, unuka glumca Dušana
Stefanovića iz poznatog filma “Tri Ane” (1959). Ovo je bio njen glumački debi.
Umetnička scena u Srbiji
S
jedne strane lepo je podsticati kreativnost kod ljudi, dobro je da se svako
bavi ponekim vidom kreativnog izražaja, to je stvar mentalne higijene. S druge
strane, umetnička scena bi bila mnogo bolja kada bi se sa nje povukli svi koji
nisu sigurni da sto posto znaju šta rade, a takvih mislim da ima bar šezdeset posto.
Rešenje
je verovatno u tome da stvaraoci budu strogi prema svom rezultatu, da se trude
da svakim danom budu bolji nego što su bili juče. Tako ćemo stići na neko bolje
mesto. Osoba koja stvara treba da raščisti sa sobom zašto se time bavi, šta je sve
spremna da za to žrtvuje. U SSSR-u na
primer, a ima i u našoj istoriji primera, brojni pisci i pesnici pogubljeni su zbog
svoje umetnosti. Ako bismo u Srbiji imali autore spremne na tako nešto (daleko
bilo!) mi bismo imali jaku umetničku scenu.
Kako biti svež u umetnosti
U stvaralačkom radu bitno je sprečiti
okoštavanje. Pod okoštavanjem podrazumevam bilo šta što delo smešta u sferu
ukalupljenog. Time dolazi do smanjenja energije koju delo emituje.
Delo
treba da bude nepredvidivo. Rešenje pronađeno za jedno delo, ne sme se po
inerciji primenjivati za novo. Takođe, ne smemo se suviše definisati. Čim se
čovek/umetnik, bilo ko, precizno samodefiniše, on biva zarobljen. Ljudska bića
su suviše kompleksna da bi mogla da se obuhvate definicijom. Treba što manje da
se definišemo, a što više da postojimo.
Ako kažem na primer: “ja sam vajar ekspresionista” sve više ću biti zagledan/a
u taj pojam, i sve više postajati vajar
ekspresionista. Opasnost je u tome da čovek često tada zaboravlja šta je on
još. Treba da se trudimo da što manje sebe etiketiramo, da se budimo svakog
dana novi, okrenuti budućnosti. Tako ćemo spoznati sebe u celosti.
Čovek
ima potrebu da se autodefiniše jer ga to smešta u neku grupu, daje mu osećaj
pripadnosti, identiteta. To je snažan poriv. Potrebno je da balansiramo između
ovog poriva, i slobode koju nam donose naši još neostvareni a postojeći
potencijali, da boravimo na središnjoj liniji.
Ovo
je bitno za umetnika-stvaraoca jer se u njegovom delu ocrtava način na koji
živi. Neokoštalost u životu utiče na neokoštalost u delu.
Pogledajmo
samo muzičare. Većina njih nakon vrha u karijeri, ima kreativan pad. Verujem da
je moguće izbeći ovaj pad ako osmislimo kako da pristupimo životu. Darko Rundek
– on mi deluje i dalje sveže s kreativne strane, verovatno nešto radi ispravno,
mislim na stav prema životu i svakodnevnici.
I
uopšte puno razmišljam o tome kako se način života ocrtava u stvaralačkom
proizvodu.
Razlika između umetnika i ostalih ljudi
Oduvek
se polemisalo oko razlike između umetnika i ostalih ljudi. Da li razlika zaista
postoji, ili se pak ona prenaglašava da bi se prikazalo da su umetnici nešto “specijalno”?
Evo
kako to vidim. Umetnik treba da ponudi u svom delu drugačije viđenje sveta od
onog koje je uobičajeno. Za to mu je potrebna određena aparatura, a to je deo
mozga kao i fizičkih oseta vezanih za doživljavanje sveta. On je zato opremljen da svet prirodno
manje-više netipično doživljava, i u tom segmentu smatram da se on - da,
razlikuje od drugih ljudi. Jer to mu je sredstvo za rad, neophodno u oblasti u kojoj
deluje. Isto kao što su npr. sportisti opremljeni određenim odlikama koje im
omogućavaju da postižu rezultate, a po kojima se takođe razlikuju od ostatka
ljudi.
Ili
prisetimo se samo Nikole Tesle koji nije delovao u sferi umetnosti ali je
svakako bio specifičan čovek – kažu da je mogao da oseti kada muva sleti na
sto. Očigledno je morao da bude opremljen takvim senzorima da bi mogao da
smisli sve te izume.
S
druge strane, mislim da umetnici treba da shvate da su ove različitosti prosto
alat, i da ne zamišljaju da su “iznad” drugih ljudi i slično, što je i po
njihovu umetnost samo pogubno.
Uzori
i inspiracija
Inspiracija mi je na primer
britanski bend The Cure, baš zato što nikada sebe nisu definisali - počeli su
sa živim post pankom, naredni album im je bio daleko introvertniji i meditativniji,
a zatim su se onda najednom obukli u šareno i đuskali. Baš tim rušenjem
definicija o sebi oni su doprli do svoje srži, do neuhvatljivog a najvažnijeg.
Kada pogledate njihov opus videćete tu štošta raličito, teško obuhvatljivo jednom
definicijom. To je za mene jedan od puteva ka slobodi u svaralaštvu - ne biti
rob prošlosti i onoga što si bio nekad ako to više nije tvoja priroda; živeti u
sadašnjosti, u joj se pogledati u ogledalo.
(objavljeno novembra 2012. na sajtu Beogradskog kulturnog kluba)
