Zbog rekontrukcije sajta Beogradskog kulturnog kluba eseja Natalije Ž. Živković "Iz večitog proleća" više nema na netu, pa ga evo ovde. :)
Videopoezija Natalije Ž. Živković: IZ VEČITOG PROLEĆA
Volim video poeziju zato što me
seća na detinjstvo. U detinjstvu smo se drug i ja, nazovimo ga npr. Bendžamin,
bavili dramom, za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Imali smo 11-12 godina,
i usled krize devedesetih nismo imali para ni za hemijsku olovku, ali imali smo
sve, živeli smo u „večitom proleću“. Imali smo svoju trupu od desetak
prijatelja s kojom smo upadali na časove drugim odeljenjima i terali ih da nas
gledaju kako glumimo. Nastavnike je mrzelo da drže časove pa su nas puštali.
Jednom smo čak otišli i u pozorište „Boško Buha“ da im predložimo da izvodimo predstave kod njih. Vrata nam je otvorio Ljubivoje Ršumović, u to vreme direktor, lepo nas primio i objasnio nam je da tu glume samo odrasli. Dolazili smo im još nekoliko puta s obzirom da su bili ljubazni, a uspeli su da nas se jadni otresu tek kada smo se iskrali jer smo im slučajno prosuli sok na telefon.
Posle se taj moj drug odselio, a ja sam se dugo bavila samo pisanjem, sve dok nisam skontala da ponovo treba da okupim neku trupu i da se „večito proleće“ zapravo sve vreme nalazi u meni. Kroz bavljenje video poezijom našla sam se oči u oči sa esencijom sebe. Sada ponovo živim gde sam živela tada davno, gde šareno je i cveće.
Jednom smo čak otišli i u pozorište „Boško Buha“ da im predložimo da izvodimo predstave kod njih. Vrata nam je otvorio Ljubivoje Ršumović, u to vreme direktor, lepo nas primio i objasnio nam je da tu glume samo odrasli. Dolazili smo im još nekoliko puta s obzirom da su bili ljubazni, a uspeli su da nas se jadni otresu tek kada smo se iskrali jer smo im slučajno prosuli sok na telefon.
Posle se taj moj drug odselio, a ja sam se dugo bavila samo pisanjem, sve dok nisam skontala da ponovo treba da okupim neku trupu i da se „večito proleće“ zapravo sve vreme nalazi u meni. Kroz bavljenje video poezijom našla sam se oči u oči sa esencijom sebe. Sada ponovo živim gde sam živela tada davno, gde šareno je i cveće.
 |
Sa snimanja poetskog filma iz omnibusa. Na fotografijama Svetlana V, autorka fotografija Milica Vitas.
O
procesu proizvodnje poetskih filmova
Pri izradi video poetskih radova ne težim zanatski savršenom proizvodu. Nesavršenosti prisutne pri izradi jedan su od izvora autentičnost tih radova. Na primer, ako zabrljam nešto pri snimanju filma, što većinom biva, pri montaži moram da pristupim duplo kreativnije nego što bih da sam sve snimila kako treba. I od tog “vađenja fleka” često dobijem zanimljivije rezultate nego što bih da su stvari išle po planu.
Isto je i sa glumcima – to su većinom naturščici, mada imamo u ekipi i ponekog ko se ozbiljno bavi glumom, kao Slobodana Aleksića. Meni nije cilj da uposlim profesionalne glumce, jer bi se time izgubio deo autentičnosti koju projekat nosi. Ovako članovi naše ekipe glume – čas ovako čas onako – ali, bitno je, emituju autentičnu neponovljivu energiju nastalu u trenutku snimanja, što u filmovima stvara posebnu atmosferu i čini ih bliskim performansu.
Pri izradi filma, najviše vremena mi ode na postprodukciju – montažu i obradu slike. Evo ovde možete videti jedan frejm pre i posle obrade slike. Snimali smo to u šumi bez ikakve rasvete. Inače u pitanju je prizor iz poetskog filma “Osećajna braća” gde je glumila Olivera Stefanović, unuka glumca Dušana Stefanovića iz poznatog filma “Tri Ane” (1959). Ovo je bio njen glumački debi.
Umetnička scena u Srbiji
S jedne strane lepo je podsticati kreativnost kod ljudi, dobro je da se svako bavi ponekim vidom kreativnog izražaja, to je stvar mentalne higijene. S druge strane, umetnička scena bi bila mnogo bolja kada bi se sa nje povukli svi koji nisu sigurni da sto posto znaju šta rade, a takvih mislim da ima bar šezdeset posto.
Rešenje je verovatno u tome da stvaraoci budu strogi prema svom rezultatu, da se trude da svakim danom budu bolji nego što su bili juče. Tako ćemo stići na neko bolje mesto. Osoba koja stvara treba da raščisti sa sobom zašto se time bavi, šta je sve spremna da za to žrtvuje. U SSSR-u na primer, a ima i u našoj istoriji primera, brojni pisci i pesnici pogubljeni su zbog svoje umetnosti. Ako bismo u Srbiji imali autore spremne na tako nešto (daleko bilo!) mi bismo imali jaku umetničku scenu.
S jedne strane lepo je podsticati kreativnost kod ljudi, dobro je da se svako bavi ponekim vidom kreativnog izražaja, to je stvar mentalne higijene. S druge strane, umetnička scena bi bila mnogo bolja kada bi se sa nje povukli svi koji nisu sigurni da sto posto znaju šta rade, a takvih mislim da ima bar šezdeset posto.
Rešenje je verovatno u tome da stvaraoci budu strogi prema svom rezultatu, da se trude da svakim danom budu bolji nego što su bili juče. Tako ćemo stići na neko bolje mesto. Osoba koja stvara treba da raščisti sa sobom zašto se time bavi, šta je sve spremna da za to žrtvuje. U SSSR-u na primer, a ima i u našoj istoriji primera, brojni pisci i pesnici pogubljeni su zbog svoje umetnosti. Ako bismo u Srbiji imali autore spremne na tako nešto (daleko bilo!) mi bismo imali jaku umetničku scenu.
Kako biti svež u umetnosti
U stvaralačkom radu bitno je sprečiti okoštavanje. Pod okoštavanjem podrazumevam bilo šta što delo smešta u sferu ukalupljenog. Time dolazi do smanjenja energije koju delo emituje.
Delo treba da bude nepredvidivo. Rešenje pronađeno za jedno delo, ne sme se po inerciji primenjivati za novo. Takođe, ne smemo se suviše definisati. Čim se čovek/umetnik, bilo ko, precizno samodefiniše, on biva zarobljen. Ljudska bića su suviše kompleksna da bi mogla da se obuhvate definicijom. Treba što manje da se definišemo, a što više da postojimo. Ako kažem na primer: “ja sam vajar ekspresionista” sve više ću biti zagledan/a u taj pojam, i sve više postajati vajar ekspresionista. Opasnost je u tome da čovek često tada zaboravlja šta je on još. Treba da se trudimo da što manje sebe etiketiramo, da se budimo svakog dana novi, okrenuti budućnosti. Tako ćemo spoznati sebe u celosti.
Čovek ima potrebu da se autodefiniše jer ga to smešta u neku grupu, daje mu osećaj pripadnosti, identiteta. To je snažan poriv. Potrebno je da balansiramo između ovog poriva, i slobode koju nam donose naši još neostvareni a postojeći potencijali, da boravimo na središnjoj liniji.
Ovo je bitno za umetnika-stvaraoca jer se u njegovom delu ocrtava način na koji živi. Neokoštalost u životu utiče na neokoštalost u delu.
Pogledajmo samo muzičare. Većina njih nakon vrha u karijeri, ima kreativan pad. Verujem da je moguće izbeći ovaj pad ako osmislimo kako da pristupimo životu. Darko Rundek – on mi deluje i dalje sveže s kreativne strane, verovatno nešto radi ispravno, mislim na stav prema životu i svakodnevnici.
I uopšte puno razmišljam o tome kako se način života ocrtava u stvaralačkom proizvodu.
Razlika između umetnika i ostalih ljudi
Oduvek se polemisalo oko razlike između umetnika i ostalih ljudi. Da li razlika zaista postoji, ili se pak ona prenaglašava da bi se prikazalo da su umetnici nešto “specijalno”?
Evo kako to vidim. Umetnik treba da ponudi u svom delu drugačije viđenje sveta od onog koje je uobičajeno. Za to mu je potrebna određena aparatura, a to je deo mozga kao i fizičkih oseta vezanih za doživljavanje sveta. On je zato opremljen da svet prirodno manje-više netipično doživljava, i u tom segmentu smatram da se on - da, razlikuje od drugih ljudi. Jer to mu je sredstvo za rad, neophodno u oblasti u kojoj deluje. Isto kao što su npr. sportisti opremljeni određenim odlikama koje im omogućavaju da postižu rezultate, a po kojima se takođe razlikuju od ostatka ljudi.
Ili prisetimo se samo Nikole Tesle koji nije delovao u sferi umetnosti ali je svakako bio specifičan čovek – kažu da je mogao da oseti kada muva sleti na sto. Očigledno je morao da bude opremljen takvim senzorima da bi mogao da smisli sve te izume.
S druge strane, mislim da umetnici treba da shvate da su ove različitosti prosto alat, i da ne zamišljaju da su “iznad” drugih ljudi i slično, što je i po njihovu umetnost samo pogubno.
Oduvek se polemisalo oko razlike između umetnika i ostalih ljudi. Da li razlika zaista postoji, ili se pak ona prenaglašava da bi se prikazalo da su umetnici nešto “specijalno”?
Evo kako to vidim. Umetnik treba da ponudi u svom delu drugačije viđenje sveta od onog koje je uobičajeno. Za to mu je potrebna određena aparatura, a to je deo mozga kao i fizičkih oseta vezanih za doživljavanje sveta. On je zato opremljen da svet prirodno manje-više netipično doživljava, i u tom segmentu smatram da se on - da, razlikuje od drugih ljudi. Jer to mu je sredstvo za rad, neophodno u oblasti u kojoj deluje. Isto kao što su npr. sportisti opremljeni određenim odlikama koje im omogućavaju da postižu rezultate, a po kojima se takođe razlikuju od ostatka ljudi.
Ili prisetimo se samo Nikole Tesle koji nije delovao u sferi umetnosti ali je svakako bio specifičan čovek – kažu da je mogao da oseti kada muva sleti na sto. Očigledno je morao da bude opremljen takvim senzorima da bi mogao da smisli sve te izume.
S druge strane, mislim da umetnici treba da shvate da su ove različitosti prosto alat, i da ne zamišljaju da su “iznad” drugih ljudi i slično, što je i po njihovu umetnost samo pogubno.
Uzori
i inspiracija
Inspiracija mi je na primer
britanski bend The Cure, baš zato što nikada sebe nisu definisali - počeli su
sa živim post pankom, naredni album im je bio daleko introvertniji i meditativniji,
a zatim su se onda najednom obukli u šareno i đuskali. Baš tim rušenjem
definicija o sebi oni su doprli do svoje srži, do neuhvatljivog a najvažnijeg.
Kada pogledate njihov opus videćete tu štošta raličito, teško obuhvatljivo jednom
definicijom. To je za mene jedan od puteva ka slobodi u svaralaštvu - ne biti
rob prošlosti i onoga što si bio nekad ako to više nije tvoja priroda; živeti u
sadašnjosti, u joj se pogledati u ogledalo.
(objavljeno novembra 2012. na sajtu Beogradskog kulturnog kluba)
