O atomima rukavice i vazduha - intervju :)

Pošto portal E-plakat na kome je ovaj intervju s Natalijom Ž. Ž. bio objavljen više ne radi (za sad), evo ga na ovom blogu gde se jedino može naći. :)

O ATOMIMA RUKAVICE I VAZDUHA

Kada ste počeli da se bavite ovim vidom umetnosti, i zašto?

Natalija Ž. Ž: Video poezijom se bavim od pre nekoliko godina.
Bavila sam se umetnošću “oduvek” ali eto trebalo je dvadeset pet godina života da otkrijem da je video poezija (i poezija) grana u kojoj treba da delujem.

Do tada sam znala samo da treba da se bavim nečim u okrilju umetnosti i da je to veoma važno. Pitala sam se šta će se to tačno zbiti.

Verujem da svaki čovek na planeti ima svoju misiju, i da je vreme - budućnost ili prošlost - samo ovozemaljska kategorija. Sve se na neki način već jednom dogodilo. A paralelno, čovek i sam bira svoju sudbinu, kao u knjizi sa više završetaka. Ta dva momenta – momenat predodređenosti i momenat slobodnog odabira - čine paradoks koji je nama neshvatljiv, jer imamo ovozemaljske umove.

Kao u filmu Dejvida Linča/knjizi Frenka Herberta “Dina”, čovek je spavač koji treba da se probudi da bi postao ono što je predodređen da bude. Drago mi je da sam, kada sam se probudila, ugledala nešto tako veselo i zanimljivo kao što je video poetski (i poetski) rad.

Šta je to, u stvari, video poezija?

Natalija Ž. Ž: Video poezija je ogranak video arta.

Oblik kakvim se ja bavim podseća na kratki igrani film, tako da pomalo “štrči” van oblasti video arta koji je po definiciji apstraktniji. S druge strane, ovakva video poezija “štrči” i van oblasti kratkog filma jer je dijalog sveden na poetski monolog, recitaciju.
Ovo moj omnibus “Video V. Poezija” povremeno stavlja u poziciju crne ovce ili bele vrane na video  festivalima/festivalima kratkog filma s obzirom da se ne uklapa do kraja ni u jednu od te dve kategorije. S druge strane, to projekat čini uočljivijim u masi što je fino.

Da li ste pisali poeziju i pre nego što je ona dobila svoj filmski oblik?

Nekoliko godina unazad sam pisala poeziju. Pre toga sam pisala prozu i dramu.
Drama mi je posebno draga, a zapravo volim jedan poseban oblik drame koji sam krstila “naivna”. Ako neko zna da mi kaže kako se ta vrsta drame zapravo zove, bila bih zahvalna. To znači da ne volim da na sceni/pred kamerom vidim na primer pravu lubenicu, već lubenicu od npr. stiropora ili plastike, i da želim da gledalac bude sto posto siguran to nije prava lubenica. Nisam pronikla zašto me to fascinira, a radoznala sam. Oko plastične lubenice mogu da budu i prave stvari – na primer stablo, oblaci, ali važno mi je da u kadru postoji i taj momenat veštačkog.

Možda bih takav koncept okarakterisala kao pozorišnu predstavu stavljenu pred filmsku kameru.

Primer za ovakav pristup bio bi spot grupe Smashing Pumpkins “Tonight, Tonight” ili Bjork “Bacherolette”.

Jedno malo stereotipno pitanje, ali verujem da će odgovor, zbog same teme, biti više nego interesantan: Gde nalazite inspiraciju?

Natalija Ž. Ž: Nadolaze mi slike. Ako čitam pesmu i ne nadolaze slike, onda preskočim pesmu ili ostavim da “je” snimam kasnije.
Ovo je olakšano i time što mi slike nadolaze već kad tu istu pesmu pišem. Jedino što ne mogu baš sve što mi nadođe da snimim, na primer kanarinca koji se provlači kroz veoma tanku cev ili devojku koja leti nad gradom.

Da li ste zadovoljni razumevanjem koje dobijate od svoje publike?

Natalija Ž. Ž: Zadovoljna sam interesovanjem. Razumevanje nije neophodno. Moji video poetski radovi obraćaju se prvenstveno intuitivnoj sferi mozga. Oni mogu da se razumeju, ali mogu i da bez potpunog razumevanja budu konzumirani, da direktno deluju na gledaoca, budu upijeni.

Interesovanja ima, kao što se može videti i na ne tako davno otvorenoj Facebook stranici omnibusa http://www.facebook.com/omnibusvideovpoezija . Interesovanja ima i na sajtu You Tube gde za prilično kratko vreme beležimo više od 14 000 pregleda.

Proces pisanja poezije je individualan. A šta je s filmom?

Natalija Ž. Ž: Da, prilikom kreiranja filma učesnici zbirno stvaraju rezultat, što je za mene veoma zanimljivo. Osmislim scenario, a zatim snimanje posmatram kao zajedničku avanturu s momentima iznenađenja. Posle kad pregledam materijal često mi izgleda kao nešto deseto u odnosu na prizor koji sam imala u glavi i to mi je baš jedna od “čari”, sama se iznenađujem u šta se film izrodio na kraju.

Da li želite da nam kažete nešto više o filmu koji je objavljen ovih dana, “Udah 2”?

Natalija Ž. Ž: Film “Udah 2” odslikava poetiku moje zbirke poezije “U aorti mog srca” na kojoj je omnibus “Video V. Poezija” zasnovan (poetika – koncept na kojem je zasnovana nečija poezija, prim.). On govori o želji da se Svet spozna onakav kakav je zaista, bez predrasuda i tokom života usvojenih struktura.

Na primer, mi mislimo da rukavica ima svoju ivicu a ako to pogledamo na nivou atoma uvidećemo da se u jednom trenutku atomi rukavice mešaju sa atomima vazduha oko nje, i da granica ne postoji. Uprkos tome, naš mozak opaža rukavicu kao odvojenu od vazduha.
Tako se i u pesmi kaže, parafraziram: “mislimo da ne postoji kac-rukavica, tj, pola kaciga a pola rukavica, mislimo da između predmeta jasna je granica”.
Slika je u skladu sa tekstom – dva krilata bića upecala su u reci upitnike i, pitajući se o verodostojnom pogledu na Svet, hodaju rečnim kejom trudeći se da njegove elemente upotrebe na netipičan način, da razlabave ukorenjene obrasce u kojima ih poimamo.

To je u skladu i sa principom slobode koji je u korenu moje zbirke poezije “U aorti mog srca”. Sloboda se doseže na primer poništavanjem struktura. Ne zato da bismo bili destruktivni već jer nema posebnog razloga da Svet poimamo u strukturama sem da bismo se u njemu lakše snašli.

(E-plakat, 2011.)

poetski film UDAH 2
http://www.youtube.com/watch?v=dQsfVqxydo4

Intervju s kultnim bendom :P :)

 















Intervju sa beogradskim bendom TOBIJA, za koji će se za neku godinu govoriti "kultni bend Tobija". :) Intervjuisala za Afirmator Natalija Ž. Živković. :)


http://afirmator.org/intervju-rok-bend-tobija-pronadeni-grad/

Iz večitog proleća - esej :)

Zbog rekontrukcije sajta Beogradskog kulturnog kluba eseja Natalije Ž. Živković "Iz večitog proleća" više nema na netu, pa ga evo ovde. :)

Videopoezija Natalije Ž. Živković: IZ VEČITOG PROLEĆA

                Volim video poeziju zato što me seća na detinjstvo. U detinjstvu smo se drug i ja, nazovimo ga npr. Bendžamin, bavili dramom, za vreme vladavine Slobodana Miloševića. Imali smo 11-12 godina, i usled krize devedesetih nismo imali para ni za hemijsku olovku, ali imali smo sve, živeli smo u „večitom proleću“. Imali smo svoju trupu od desetak prijatelja s kojom smo upadali na časove drugim odeljenjima i terali ih da nas gledaju kako glumimo. Nastavnike je mrzelo da drže časove pa su nas puštali.
                 Jednom smo čak otišli i u pozorište „Boško Buha“ da im predložimo da izvodimo predstave kod njih. Vrata nam je otvorio Ljubivoje Ršumović, u to vreme direktor, lepo nas primio i objasnio nam je da tu glume samo odrasli. Dolazili smo im još nekoliko puta s obzirom da su bili ljubazni, a uspeli su da nas se jadni otresu tek kada smo se iskrali jer smo im slučajno prosuli sok na telefon.
                Posle se taj moj drug odselio, a ja sam se dugo bavila samo pisanjem, sve dok nisam skontala da ponovo treba da okupim neku trupu i da se „večito proleće“ zapravo sve vreme nalazi u meni. Kroz bavljenje video poezijom našla sam se oči u oči sa esencijom sebe. Sada ponovo živim gde sam živela tada davno, gde šareno je i cveće.

Sa snimanja poetskog filma iz omnibusa. Na fotografijama Svetlana V, autorka fotografija Milica Vitas.

                                                       

       O procesu proizvodnje poetskih filmova

  
              Pri izradi video poetskih radova ne težim zanatski savršenom proizvodu. Nesavršenosti prisutne pri izradi jedan su od izvora autentičnost tih radova. Na primer, ako zabrljam nešto pri snimanju filma, što većinom biva, pri montaži moram da pristupim duplo kreativnije nego što bih da sam sve snimila kako treba. I od tog “vađenja fleka” često dobijem zanimljivije rezultate nego što bih da su stvari išle po planu.
                Isto je i sa glumcima – to su većinom naturščici, mada imamo u ekipi i ponekog ko se ozbiljno bavi glumom, kao Slobodana Aleksića. Meni nije cilj da uposlim profesionalne glumce, jer bi se time izgubio deo autentičnosti koju projekat nosi. Ovako članovi naše ekipe glume – čas ovako  čas onako – ali, bitno je, emituju autentičnu neponovljivu energiju nastalu u trenutku snimanja, što u filmovima stvara posebnu atmosferu i čini ih bliskim performansu.
                Pri izradi filma, najviše vremena mi ode na postprodukciju – montažu i obradu slike. Evo ovde možete videti jedan frejm pre i posle obrade slike. Snimali smo to u šumi bez ikakve rasvete. Inače u pitanju je prizor iz poetskog filma “Osećajna braća” gde je glumila Olivera Stefanović, unuka glumca Dušana Stefanovića iz poznatog filma “Tri Ane” (1959). Ovo je bio njen glumački debi.

                                                   Umetnička scena u Srbiji


                S jedne strane lepo je podsticati kreativnost kod ljudi, dobro je da se svako bavi ponekim vidom kreativnog izražaja, to je stvar mentalne higijene. S druge strane, umetnička scena bi bila mnogo bolja kada bi se sa nje povukli svi koji nisu sigurni da sto posto znaju šta rade, a takvih mislim da ima bar šezdeset posto.
                Rešenje je verovatno u tome da stvaraoci budu strogi prema svom rezultatu, da se trude da svakim danom budu bolji nego što su bili juče. Tako ćemo stići na neko bolje mesto. Osoba koja stvara treba da raščisti sa sobom zašto se time bavi, šta je sve spremna da za to žrtvuje.  U SSSR-u na primer, a ima i u našoj istoriji primera, brojni pisci i pesnici pogubljeni su zbog svoje umetnosti. Ako bismo u Srbiji imali autore spremne na tako nešto (daleko bilo!) mi bismo imali jaku umetničku scenu.

Kako biti svež u umetnosti

                U stvaralačkom radu bitno je sprečiti okoštavanje. Pod okoštavanjem podrazumevam bilo šta što delo smešta u sferu ukalupljenog. Time dolazi do smanjenja energije koju delo emituje.
                Delo treba da bude nepredvidivo. Rešenje pronađeno za jedno delo, ne sme se po inerciji primenjivati za novo. Takođe, ne smemo se suviše definisati. Čim se čovek/umetnik, bilo ko, precizno samodefiniše, on biva zarobljen. Ljudska bića su suviše kompleksna da bi mogla da se obuhvate definicijom. Treba što manje da se definišemo, a što više da postojimo. Ako kažem na primer: “ja sam vajar ekspresionista” sve više ću biti zagledan/a u taj pojam, i sve više postajati  vajar ekspresionista. Opasnost je u tome da čovek često tada zaboravlja šta je on još. Treba da se trudimo da što manje sebe etiketiramo, da se budimo svakog dana novi, okrenuti budućnosti. Tako ćemo spoznati sebe u celosti.
                Čovek ima potrebu da se autodefiniše jer ga to smešta u neku grupu, daje mu osećaj pripadnosti, identiteta. To je snažan poriv. Potrebno je da balansiramo između ovog poriva, i slobode koju nam donose naši još neostvareni a postojeći potencijali, da boravimo na središnjoj liniji.
                Ovo je bitno za umetnika-stvaraoca jer se u njegovom delu ocrtava način na koji živi. Neokoštalost u životu utiče na neokoštalost u delu.
                Pogledajmo samo muzičare. Većina njih nakon vrha u karijeri, ima kreativan pad. Verujem da je moguće izbeći ovaj pad ako osmislimo kako da pristupimo životu. Darko Rundek – on mi deluje i dalje sveže s kreativne strane, verovatno nešto radi ispravno, mislim na stav prema životu i svakodnevnici.
                I uopšte puno razmišljam o tome kako se način života ocrtava u stvaralačkom proizvodu.

                                         Razlika između umetnika i ostalih ljudi

                Oduvek se polemisalo oko razlike između umetnika i ostalih ljudi. Da li razlika zaista postoji, ili se pak ona prenaglašava da bi se prikazalo da su umetnici nešto “specijalno”? 
                Evo kako to vidim. Umetnik treba da ponudi u svom delu drugačije viđenje sveta od onog koje je uobičajeno. Za to mu je potrebna određena aparatura, a to je deo mozga kao i fizičkih oseta vezanih za doživljavanje sveta.  On je zato opremljen da svet prirodno manje-više netipično doživljava, i u tom segmentu smatram da se on - da, razlikuje od drugih ljudi. Jer to mu je sredstvo za rad, neophodno u oblasti u kojoj deluje. Isto kao što su npr. sportisti opremljeni određenim odlikama koje im omogućavaju da postižu rezultate, a po kojima se takođe razlikuju od ostatka ljudi.
                Ili prisetimo se samo Nikole Tesle koji nije delovao u sferi umetnosti ali je svakako bio specifičan čovek – kažu da je mogao da oseti kada muva sleti na sto. Očigledno je morao da bude opremljen takvim senzorima da bi mogao da smisli sve te izume.
                S druge strane, mislim da umetnici treba da shvate da su ove različitosti prosto alat, i da ne zamišljaju da su “iznad” drugih ljudi i slično, što je i po njihovu umetnost samo pogubno.

                                                      Uzori i inspiracija

                Inspiracija mi je na primer britanski bend The Cure, baš zato što nikada sebe nisu definisali - počeli su sa živim post pankom, naredni album im je bio daleko introvertniji i meditativniji, a zatim su se onda najednom obukli u šareno i đuskali. Baš tim rušenjem definicija o sebi oni su doprli do svoje srži, do neuhvatljivog a najvažnijeg. Kada pogledate njihov opus videćete tu štošta raličito, teško obuhvatljivo jednom definicijom. To je za mene jedan od puteva ka slobodi u svaralaštvu - ne biti rob prošlosti i onoga što si bio nekad ako to više nije tvoja priroda; živeti u sadašnjosti, u joj se pogledati u ogledalo.

               

 (objavljeno novembra 2012. na sajtu Beogradskog kulturnog kluba)

Intervju i novi poetski film :))

O duhu grada, prvoj uspomeni iz detinjstva, kriterijumu po kome bira glumce, preporukama knjiga za čitanje i ostalom - intervju za FRENZY SPARK MAGAZINE sa Natalijom Ž. Živković.

U okviru intervjua PREMIJERNO pogledajte novi poetski film iz omnibusa CVETNA PERIPETIJA, sniman za beogradsku TV ART u studiju ove televizije.

Intervju ANA ARP, foto MILICA VITAS.

:))

http://frenzyspark.com/2013/03/14/intervju-natalija-z-zivkovic-sami-na-ulici/

Intervju 7 - još razgovora o svačemu :))

Današnji INTERVJU, plus studijske FOTKE specijalno za ovu priliku! :)

Natalija Ž. Živković otkriva zašto je OMNIBUS od ISTORIJSKE VAŽNOSTI, tumači svoj san, žmuri na 7 min na novinarkin zahtev i govori o predstojećem festivalu u ARGENTINI.

Drugi deo predstavljanja autorke u okviru BEOGRADSKOG KULTURNOG KLUBA :)

Intervju i foto: MILICA VITAS (studio FOTOGRAFIKUM) :)

http://beogradskiklub.com/sr/tekstovi/intervjui/76-intervju-natalija-z-zivkovic.html