Žena - So

ŽENA-SO

Krug sam, zaokružena celina.
Ponekad, kružnicu obrišem gumicom. Stopim se sa
prostorom. Mnome prolaze: oblici i boje.
Ponekad
teško je izmaštati Realnost („Realnost“).
- Ne secite joj vlasi, možda će je zaboleti... – osluškujem ljude kako razgovaraju. - Možda će biti bolje kad se kosa osuši; jer - vidite: ona: ona
opet

leži u moru... – Otvorena kružnica: more i
ja. Zapljuskuju talasi u plićaku, smejem se. Ja sam so.
Grlim se s Akselom. On se odavno
ne sramoti; zaboravio je nebitno: da mu je devojka – so.
I

smeju se, smeju se usnama dva večito mlada deteta
pored
prastarih, prastarih
piramida faraona.

Ukopaj sad se u pesak; telo u pesku je. Dno mrmori: „Svet će te prihvatiti uvek - ako i ti voliš Svet.“ Sunce se prelama kroz trepavicu; cela plaža je zlatna.

I usnuli, u plićaku grle se u nedogled: čovek Aksel, žena So.
Zašto bih se budila? Umem i zatvorenih očiju
da se osmehujem.




(Iz knjige Natalije Ž. Živković "U aorti mog srca", a pesma je objavljena i u časopisu za književnost "Gradina" br.46-47, 2012.)

U pesmi se govori o stapanju sa prirodom. Lirski subjekt leži u moru pa se stopila s njime. I više nije ljudsko biće, ona je so iz mora. Pesmu su mnogi i kritičari istakli kao jednu od najlepših u knjizi.

slika: Frida Kahlo, "Lo que el aqua me dio"/"What the Water Gave me" (1938.)